Sve je krenulo k’o iz neke šale, zvali ljude da nam na Kocki reflektore upale. Čistili smo lišće s terena i sami sve pripremali, mada neki još ni metlu držat nisu znali. Jednom tjedno počeli se skupljat, ako netko nije mog’o, znao je prolupat. Na terenu prava borba, teško da imaš prijatelja onda. Iako na nogomet to baš ne sliči, to nije bio kraj našoj lijepoj priči. Bilo mokro, bio led, padala kiša ili snijeg, pokušal si nać’ najnormalnijeg. Sigurno ga nije bilo na terenu jer pametan ne bu igral po takvom vremenu. Nagrade su bile te, popit poslije gajbu ili dve. Fino se popričat’ sa starim frendovima te probat doć doma u dijelovima. Jednu večer, Fiš je doš’o na ideju, ‘ajmo se skupit’ za nogometnu turneju. Igrat po turnirima za nagrade prave, možda se naši snovi o nogometu ostvare. Problem je taj što si student morao biti, da bi na nekim turnirima mogao nastupati. Tako je nas par došlo s ove strane, a Fišov frend je okupil ostale. Sad smo postali ekipa prava, svaka momčad na nas se ugledava. Svi nas se boje, svi nas se paze, a cure nas i dalje zaobilaze. Valjda će na ljubavnom planu bolje biti, kada se trofeji počnu dizati. Do tada glavno da se igra i druži, što nogomet spoji, život nek’ ne razdruži.
